Please be careful. Post some photo to cheer someone today.
Quarantine photos. Lets beat covid 19.
Tag: creative writing
,,MOJ VRISAK” (Razmišljanja #1)
Pero nade
Sa neba je palo jedno pero.
Niko ne zna odakle je došlo, a ni zašto je sletelo na zemlju.
Naučnici su pokušavali da odgonetnu misteriju ovog fenomena. Da li potiče iz svemira? Ili pripada nekoj neotkrivenoj vrsti price? Možda su u pitanju vanzemaljci?
Vernici širom sveta klanjali su se, molili i posmatrali čisto belo pero otvarajući svoja srca ka mogućnosti čuda Božijeg.
Glatko poput najfinije svile i sjajno poput zraka sunca zarobljenog u ogledalu pero je lebdelo iznad jednog grada.
Palo je iznenada, pretvorilo noć u dan, dodirnulo zemlju, a onda se uzdiglo i ostalo da lebdi.
Već četrdeset dana nije se pomeralo, klatilo se u vazduhu poput Nojeve barke okružene vodom greha.
Ljudi iz svih krajeva sveta dolazili su da vide čudotvorno pero, kao što to uvek i biva počeli su da šire razne priče.
Govorili su da je to pero Arhanđela, izgubljeno u nebeskoj borbi protiv Sotoninih slugu.
Kružile su priče da svetlost pera leči bolesne, vraća vid slepima, odnosi rak kao da nikada nije ni postojao…
Neki su se ljudi kleli da su u peru videli lik Device Marije, drugi da su nakon što su videli pero sanjali Isusa, ali sve su to bile laži onih koji teže ka slavi ili fantazije, uobrazilje očajnih ljudi u potrazi za spasenjem.
Koliko god da su se ljudi nadali da je pero namenjeno svima, da je u pitanju čudo spremno da svetu oprosti sve grehe nije bilo tako.
Pero je bilo namenjeno samo jednoj osobi.
Na drugom kraju grada živela je jedna devojka toliko usamljena i tužna da nije obraćala pažnju na svet oko sebe.
Svi su odlazili da vide pero, ljudi iz drugih država prolazili su pored njene kuće dok su odlazili da vide Božje čudo. Samo je ona sedela.
U svojoj sobi, ogrnuta mrakom ona je plakala. Suze su joj kvasile lice dok je posmatrala, pod svetlom sveće, kako krv teče iz njenog zgloba. Hladan žilet na njenoj koži jedini joj je pružao utehu, a tečnost života stavljala je umesto karmina na svoje usne.
Telo joj je drhtalo dok se prisećala strahota koje je preživela.
Još uvek je mogla da oseti njegove ruke na svom telu kako joj kidaju odeću, miris alkohola ispunjavao joj je nozdrve dok je dlanom prelazila preko svojih modrica.
Onaj ko je rekao da vreme leči sve, slagao je, vreme ne može izlečiti slomljene krhotine vaze urezane u svaki pedalj nečije duše.
Može odneti bol, olakšati patnju, ali jednom kada nešto bude uništeno više se ne može povratiti.
Ona je doživela uništenje, izgubila je svoj duh, slobodu izbora, njena je čast uništena, a ljubav joj je postala ogavna.
Mrzela je sebe, svoju kožu, svoje telo. Prvih nekoliko dana nije izlazila iz kupatila, kupala se i kupala… Ribala sapunom sve dok koža nije počela da joj krvari, ali ništa nije pomagalo. Nije mogla da otkloni smrad tog monstruma sa sebe, a to ju je bolelo.
Lice je umivala suzama već četrdeset dana, zaboravila je kako sunce izgleda, svež vazduh postao joj je stran, a onda je začula poziv.
Glas, mekan i baršunast zasvirao je u njenoj glavi, prozborio i dodirnuo njenu dušu svom svojom silinom. Rekao joj je da ustane i izađe iz sobe, da krene za rekom ljudi i ode do centra grada. Da je vreme da prestane da tuguje i da mora da se bori.
Poslušala je.
Hladan vazduh obuzeo je njena pluća i laganim koracima devojka je krenula ka centru. Drhtala je dok joj je vetar milovao kožu i odnosio prljavštinu sa nje. Sunčevi zraci sklanjali su podočnjake i brisali modrice, kao da ih nikada nije bilo.
Onda je stigla do pera, njene su oči ugledale belu svetlost i tada je sve bilo gotovo.
Sva tuga je nestala, bol je ispario poput peska na krilima vetra, a pero se konačno pomerilo.
Zasijalo je jače nego ikada i dolebdelo do devojke, stalo je ispred njenog lica, a onda se spustilo još malo i ušlo u njene grudi.
Srce je brže zakucalo, a boja se vratila u njene obraze.
Nada se vratila u njenu dušu i ona se osmehnula.
Sreća? (Nova pesma)
Palim cigaretu i
dišem duboko.
Dim mi lebdi oko glave
Uvlači se u svaku moju poru.
Na stolu ispred mene,
Krigla hladnog piva.
Otpijam gutljaj, klizi mi niz grlo,
Uživam i
Razmišljam.
O životu uopšteno,
Dalekim planetama,
Astrofizici,
O kojoj ništa ne znam,
Ali razmišljam.
O slikama na belom platnu,
Edvardu Munku, da Vinčiju,
Potezima četkice,
Iako ne umem da slikam.
Razmišljam i o pesmi.
Ne onoj koja se peva,
Već onoj koja se udiše,
Živi i reprodukuje u svetu.
Onoj koja ispunjava monotoniju
Života.
Donosi sunce i zvezde i spušta ih
Na porcelanski tanjirić.
Da ispuni nečije biće srećom
I izmami osmeh.
Ako ne nekome drugome,
Onda meni.
Smejem se.
Srećan sam.
,,The Witcher” O seriji, spoiler free
Da citiram Geralta iz Rivije ,,Oh fuck” ova serija je genijalna!
Netflix je pre nekoliko dana izbacio svoju novu original seriju ,,The Witcher” ili kako je prevode kod nas ,,Veštac.”
Serija je inspirisana serijalom knjiga autora Andzeja Sapkovskog. Mnogi veruju da je inspiracija za seriju zapravo igra, što nije istina. Zbog ovoga su i podeljena mišljenja o seriji. Oni koji su čitali knjige, uključujući i mene, vole seriju, a oni koji su samo igrali igrice smatraju da je loša. Jedan veliki problem koji imaju neki gledaoci jeste ime barda. U seriji ga glumi Joey Batey i zove se Jaskier, to je njegovo originalno ime iz knjige! U različitim prevodima ime se promenilo, ali u originalnom izdanju to je njegovo ime!
Prva sezona ima 8 epizoda i radnja se dešava veoma brzo. Origonalnost i mitološka pozadina su očigledni, a scenografija i muzika su očaravajući!
Glavni likovi su Geralt of Rivia(Geralt iz Rivije) koga glumi genijalni Henry Cavill, Yennefer(Jenefer) koju je oživela veličanstvena Anya Chalotra i Cirila ili Ciri koju na našim ekranima igra Freya Allan.
Seriju zovu novi ,,Game of thrones” ali iskreno smatram da ,,The Witcher” ima potencijala da bude bolja serija!
Radnja nije toliko konfuzna kao u ,,Igri prestola” jeste krvava, ali ne previše, a i mitologija je mnogo bogatija. Pojavljuju se čudovišta poput strige, motivi bajki se konstantno provlače, kao na primer iz ,,Lepotice i zveri.” Pojavljuju se vilenjaci, čarobnjaci, čudovišta… Rat se bliži i svi su u opasnosti!
A i muzika je genijalna!
https://www.youtube.com/watch?v=U9OQAySv184
,,Toss a coin to your witcher o valley of plenty, toss a coin to your witcher a friend of humanity!”
Preporučujem!
Pisac u srcu
Tuga. Bes. Ludilo. Poglavlje 2
SREĆA. ILI IPAK NE?
Božana, kao ćerka jedinica bogatih i fakultetski obrazovanih roditelja do početka fakulteta živela je veoma srećnim i zaštićenim životom. Otac, doktor, hirurg uvek se posebno brinuo o zdravlju svoje ljubimice jedinice tako da se Božana razvila u veoma lepu i fizički sposobnu devojku. Majka, naučnica i istraživač molekularne biologije usadila je svojoj kćeri ljubav ka dobroj knjizi i nauci. Privatna škola, najskuplja odeća, najbolji učitelji… Sve to pomoglo je Božani da se razvije u kopletnu i fizički i psihički zdravu ličnost.
Kada je došlo vreme da se upiše fakultet roditelji je nisu pritiskali, mogla je da odabere šta god poželi, čak je u opticaju bila i odluka da uopšte ne upiše fakultet.
Ipak, Božana se odlučila za arheologiju. Od kada je nakon završenog sedmog razreda osnovne škole otišla sa mamom i tatom u Egipat i videla piramide znala je da ih neće nikada izbaciti iz glave. Tako da, kada je došao trenutak za upis fakulteta Božana je upisala arheologiju, smer Egiptologija. Veći deo prvog semestra provela je van fakulteta, otišla je još jednom da vidi Egipat i napoji svoju dušu mističnom energijom te drevne i veličanstvene civilizacije. Zahvaljujući vezama roditelja ispite je polagala preko interneta i tako uspela da uspešno upiše drugi semestar. Kada je konačno došla na fakultet i počela da prisustvuje predavanjima upoznala je Strahinju.
U tom trenutku njen se život promenio iz korena.
I okrenuo naglavačke.
Zaljubila se u Strahinju.
Strahinja se zaljubio u Božanu.
A onda su počeli da se vole.
Nakon završetka treće godine studija odlučili su da počnu da žive zajedno.
Strahinja je napustio studentski dom i prešao u Božanin trosobni stan, tada je počela prava ljubav, ali su isto tako počele i prave muke.
U početku je sve bilo savršeno, učili su zajedno, polagali ispite, jeli, pili, spavali i kupali se. Seks je bio neverovatno dobar, ali onda je Strahinja doživeo jedno veoma neprijatno iskustvo i psihički problemi su se vratili, iako je Božana znala sve o njegovoj prošlosti, ipak nije očekivala ono što je počelo da se dešava…
Dok se jedne večeri vraćao sa kasnog predavanja napali su ga pljačkaši, prebili ga i oteli mu sav novac koji je imao kod sebe. Tada je ponovo počela šizofrenija, vratila se
paraliza sna, a košmari su postali konstantni.
*
Nalazio sam se u mračnoj ulici… Vraćao sam se sa kasnih konsultacija, moja draga profesorka Tanja zadržala me je duže nego što sam očekivao, nakon završenog posla popili smo kafu i neobavezno pričali tako da je mesec već uveliko obasjavao ulice kada sam krenuo ka stanu mojoj dragoj Božani u zagrljaj. Dok sam prolazio pored jedne svetiljke staklo je puklo i ugasilo se, zadrhtao sam i srce mi je brže zakucalo.
Prošlo je desetak minuta i već sam bio u blizini stana kada sam naišao na grupu mladića.
Svi su nosili crne majice, vojničke pantalone i duboke, bele air force patike, preko lica imali su zavezane marame sa kosturskim šarama, izgledali su identično. Prišli su mi i okružili me, a onda je pao i prvi udarac. Pesnica se sastala sa mojim licem i pao sam na zemlju udarivši jako glavu. Mogao sam da osetim kako mi se krv sliva iz nosa direktno u usta kada su počeli da me šutiraju, jedan pa drugi, pa treći, pa četvrti. Počeo sam da vrištim od bola, a onda sam shvatio!
PA MENE OVO UOPŠTE NE BOLI! PONOVO SANJAM! Ipak, sećanje na taj događaj još uvek je bilo sveže u mojoj glavi, psihička bol bila je jača od fizičke, tako da, iako sam sanjao, patnja je ponovo obuzimala moju dušu. Počeo sam da drhtim i da se znojim, sklupčao sam se u loptu dok su me ti huligani i dalje udarali i šutirali. Molio sam ih da prestanu, ali nije mi bilo spasa!
A onda sam na samoj ivici svog perifernog vida prepoznao siluetu koju veoma dugo nisam video! Nisam mogao da verujem! Ponovo se pojavila.
Iza drveta, na samo nekoliko koraka od mojh napadača nalazila se veštica Slavka, a kraj njenih nogu čučao je Cvetko drekavac, verni saputnik i prijatelj stare, čupave veštice. Kada je primetila da je gledam uskočila je u tuču.
Počeo je masakr.
Prvom napadaču je Slavka jednim potezom noktiju odsekla glavu koja se uz tup udarac otkotrljala u stranu. Drugom je iščupala srce i isplazvši dugačak jezik progutala ga u jednom zalogaju dok je telo odgurnula nogom. Dok je trećem napadaču precizno i surovo kopala oči, Cvetko je četvrtom skočio na leđa i počeo da mu grize grkljan dok je krv prštala na sve strane, kao iz fontane. Peti i šesti napadač pokušali su da pobegnu, ali ih je Cvetko sapleo, a kada su se našli na zemlji Slavka je počela lagano da im kida kožu, delić po delić dok su oni vrištali i molili za milost, a ja u šoku posmatrao. Dugo nisam sanjao ovakav san…
Kada se pokolj završio Slavka se okrenula ka meni pokušavši da se dobroćudno nasmeje, što joj i nije baš uspelo s obzirom da joj je lice bilo krvavo.
,,Dragi moj Strahinja, moram nešto da ti kažem”, progovorila je hrapavim glasom, a onda iščačkala parče mesa između svojih zuba.
Nisam znao šta da joj kažem, nisam mogao da progovorim, ali ona je nastavila svoj monolog ili je to možda bilo proročanstvo?
,,Na levom ramenu stoji ti tuga, na desnom obitava patnja, iza tvojih leđa ide bol, ali ispred tebe, na crnim krilima gavrana lebdi anđeo smrti i prati svaki tvoj pogled u potrazi za dušom koja mu pripada. Pazi se, čuvaj se i znaj kada dođe vreme, ako se odlučiš za put potrage, osvete i ludila, biću tu da ti pomognem. Pronaći ćeš me kod oltara na kome drekavci pevaju svoje svadbene pesme. Znaćeš o čemu pričam kad za to dođe vreme, ako tako odlučiš. A sada ja i….!”
*
Strahinja se probudio izbacivši iz svog bića neljudski vrisak trgnuvši tako i Božanu iz sna. Drhtao je u histeričnom napadu plača, nije se smirio dok ga Božana nije obgrlila i položila njegovu glavu na svoje bujne grudi. Malo se smirio, a onda počeo da je ljubi po vratu spuštajući se lagano na dole, lagano podigavši njenu spavaćicu zubima je okrznuo levu bradavicu i Božana je zajaukala od zadovoljstva. Nastavio je da ide na dole, preko njenog stomaka sve do međunožja. Ona više nije mogla da izdrži, želela ga je u sebi, prebacila se preko njega tako da je on bio na leđima, a ona na njemu, rukom ga je obuhvatila i shvatila da je tvrd, bezobrazan osmeh prešao je preko lica i ona ga je primila, u punoj veličini. Izmorila ga je dobro, kao da su trčali maraton, sve dok zadihani i znojavi nisu ponovo zaspali, zagrljeni i srećni, koliko je moguće biti srećan posle takvog košmara i veoma dobrog seksa.
Prvo poglavlje: https://pisacusrcu.wordpress.com/2019/11/09/tuga-bes-ludilo/
Slika preuzeta sa: https://www.pinterest.at/pin/338403359495603703/
,,Tuga. Bes. Ludilo.
DEO PRVI: TUGA
MLADOST.
Strahinja je, ako se uzme u obzir da se rodio u 20. veku, imao relativno normalno detinjstvo. Rodio se 06. 06. 1990. godine u 06:13h ranom zorom u malenom selu P. U prvih sedam godina svoga života živeo je skladno i srećno kao što samo mala deca mogu, a onda su se njegovi roditelji razveli. Majka je prevarila njegovog oca sa komšijom, došlo je do vike, dreke, udaraca, policije, čak se i oštrica noža presijavala u jednom trenutku. Maleni Strahinja u tom periodu polazio je u prvi razred osnovne škole tako da ga sve to nije mnogo pogodilo, ipak u tom periodu, možda malo kasnije nego što je trebalo on je dobio svog izmišljenog prijatelja. Naravno u tom periodu on je mislio da je to biće stvarno, a možda i jeste bilo? Ipak samo je on mogao da je vidi. To je bila veštica Slavka koja je sa sobom na lancu uvek vodila svog vernog drekavca Cvetka. Noći je provodio u razgovoru sa Slavkom sve dok nije pošao u peti razred osnovne škole, tada je ona prestala da dolazi kroz pukotinu u njegovom prozoru i Strahinja je ostao sam.
U petom razredu postalo je očigledno da je Strahinja antisocijalan, skoro da nije imao nijednog prijatelja, a dane je provodio zagledan u knjigu, obožavao je horore, a čitao je sve. Od Edgara Alana Poa, H.P. Lovekrafta, Stivena Kinga do ,,Konstantionovog raskršća” Dejana Stojiljkovića i ,,Čoveka koji je ubio Teslu” Gorana Skrobonje.
Kada je pošao u gimnaziju udario ga je nalet depresije. Veoma retko je izlazio iz sobe, izbegavao je da komunicira sa ljudima u stvarnom svetu i jedinu interakciju sa drugim osobama imao je preko interneta. Tamo je, preko fejsbuka upoznao Ljubicu. Nikada se nisu videli uživo, ali se Strahinja neverovatno zaljubio u nju. Dopisivali su se dan – noć, gledali se na skajpu i pričali telefonom, ona ga je i zainteresovala za mitologiju starih Slovena. Iako je već nešto površno znao o verovanjima svojih predaka, ipak mu je Ljubica otvorila nove horizonte. Saznao je dosta toga o Perunu, Jaru, Morani, Dažbogu, Svetovidu , Triglavu i ostalim božanstvima panteona. Raspitivao se i o mitološkim bićima kao što su more, karakondžule, psoglavi, todorci… Nije mogao da se obuzda, to mu je postala opsesija.
Sve se to promenilo kada je Ljubica nestala. Jednog jutra Strahinja je shvatio da ga je blokirala na fejsbuku, pokušao je da pronađe njen instragram, nije ga bilo, kada je pokušao da je pozove, svatio je da je ne može dobiti ni na mobilnom telefonu. Bio je skrhan, slomljen, uništen i depresija se vratila.
Počeo je da ide kod psihologa, ali mu to i nije baš pomoglo, kada je počeo da halucinira i razgovara sa Perunom otac ga je odveo kod psihijatra. Godinu dana nakon završene srednje škole proveo je na lekovima i pod strogom prismotrom svoga oca i doktora, pokušao je da izvrši samoubistvo nakon mature. Nakon godinu dana njegovo se stanje poboljšalo i Strahinja je odlučio da upiše fakultet. Dugo je razmišljao šta da upiše i na kraju se odlučio za arheologiju. Njegova opsesija slovenskim bogovima uspela je da se smanji, ali nije nestala tako da se odlučio za tu karijeru.
Marljivo je spremao prijemni ispit, a fokus koji je usmerio na učenje pomogao je njegovom psihičkom stanju. Više nije halucinirao, na Ljubicu je zaboravio i polako je počeo da se vraća u život. Upao je na budžet i njegovoj sreći nije bilo kraja. Krenuo je na časove i shvatio da je dobro izabrao. Očistio je prvi semestar u roku i upisao drugi.
Tada je upoznao Božanu.
Bio je očaran.
Opsednut.
Veoma brzo i zaljubljen.
Ipak, nije znao.
Da će mu ona doneti veliku sreću.
Ali.
I
Tugu
Bes
I
Ludilo.
Nadam se da vam se dopada, svaki komentar i svaka kritika su poželjni.
U pitanju je originalni, autorski rukopis prvog poglavlja mog novog književnog projekta.
Slika uzeta sa: https://www.pinterest.com/pin/365073113519544404/
,,Svetli grobovi” J.J.Zmaj (Lepa književnost #2)
Bejaste li, braćo moja mlada,
Da l’ bejaste vi na groblju kada,
Aj’ na groblju, na golemu?
— Ta uvek smo mi na njemu.
Groblje j’ zemlja kom se hodi;
Groblje j’ voda kom se brodi;
Groblje — vrti i gradine;
Groblje — brda i doline,
Svaka stopa:
Grob do groba.
Groblje j’ spomen doba sviju,
Groblje — knjige što se štiju,
Povesnica svih zemalja,
Starostavnik cara, kralja.
I čitulja viših slika
Izbranika, mučenika,
Od početka pamtiveka,
Sve j’ to groblje —
Al’ je i kolevka.
Nema broja ni imena
U visini zvezdam’ svima,
Kamol’ broja i spomena
U zemljici grobovima!
Milione progutala j’ tama,
Crna tama mnogih tisućleća,
Niko ih se više i ne seća,
— No pogdekom uvek gori sveća.
Il’ je sveća, il’ je ime svetlo,
Il’ su dela koja se ne gase,
Pa redove nedoglednog groblja
Svojim zrakom krase.
Ti grobovi,
Stari, novi,
Oni sjaju
Svakom naraštaju —
Kad se umlje u prošlost udubi
U tamnini da se ne izgubi;
Kad se pustiš u davnine svete
U davnine i svete i klete,
Da ti miso puta ne pomete.
To su vatre doglasnice,
Pružajuć’ se iz daljnih eona
U povorci onoj dugoj —
Dostavljajuć’ jedna drugoj
Strujom koja napred leti,
Težeć’ samo jednoj meti.
Pa se tako svetli mlazi —
Pa se vide svetli trazi
Jednog duha raznih doba,
Duha kome nema groba.
— U grob samo sruši kosti,
Strese pepo koj’ mu smeta
Bržem buju viša leta
K uzvišenoj budućnosti.
Ko s’ osvrne da pogledi
Bistrim okom i pogledom
Na grobove ove svetle,
Povesnice dugim redom,
Mora čuti kako j’ živo,
Kroz vekove, kroz maglinu,
Ded unuku, otac sinu,
Borac borcu dovikivo:
„Gde ja stadoh — ti ćeš poći!”
„Što ne mogoh — ti ćeš moći!”
„Kud ja nisam — ti ćeš doći!”
„Što ja počeh — ti produži!”
„Još smo dužni — ti oduži!”
To su zbori, to su glasi
Kojima se prošlost krasi,
Što prodiru kroz svet mračni
Sa grobova onih zračni’,
Spajajući gromkim jekom
I Božanskom silom nekom,
Spajajući vek sa vekom
I čoveka sa čovekom.
Oko svakog svetlog groba
(Baš ko gore oko zvezda)
Povesnica priča ovo:
Hvatalo se neko kolo,
Kolo mlado, kolo novo,
Nove klice stara nada,
Novo cveće stabla stara,
Duše čiste, srca mlada,
Naslednici svetog žara; —
Tu se slego život mladi
Da se s grobom razgovara.
„I ti pade, dragi brate!”
— „Nisam, deco, vas dok traje!”
„Je l’ ti borba bila teška?”
— „Pokušajte, milina je!”
„Šta si hteo? — kud si poš’o?”
— „Tamo kud se stići mora!”
„Zar je vera tako jaka?”
— „Uvek jača od zlotvora!”
„Malo nas je koj’ bi smeli” —
— „Al’ vas jaka sila kreće!”
„Zar ko može stići celi?”
— „Ko posumnja nikad neće!” —
„A ko behu oni divi
Koji su te napred zvali,
Koji su te ojačali,
Koji su ti krila dali?”
— „To bejahu ideali!
Bez njih nema više leta
Nad oblakom mraka gusta,
Bez njih bi se malaksalo,
Bez njih bi se brzo palo,
Svet bi bio grob bez cveta,
život prazan — mladost pusta!”
Oko svakog svetlog groba
Prikupljo se život novi,
Naslednici svetlog žara,
Kupili se sokolovi,
Pijuć’ dušom svetle zrake. —
Jest. tako je, braćo draga,
Ti grobovi nisu rake,
Već kolevke novih snaga!
I vama je, jaoj, pao
Stegonoša dičnog stega, —
Al’ je sino grobak novi, —
Vi stojite oko njega.
Tu pogleda brat na brata,
P’ onda gore, p’ onda u se;
Grudi dršću, usta ćute,
Ali duše razum’u se.
Da l’ to snaga niče nova? —
— Daruj, Bože, blagoslova,
Da vas združi bratska sloga,
Zavetnike koji s’ kupe
Oko groba Đurinoga!
Sećanja moga deke
“Sećanja moga deke”
Neželjena beba
Krajem zime 1947. godine, u selu Jezero, rodio se moj deka. Priču koju ću vam sada ispričati, mom deki je ispričao čiča Mile, čovek iz njegovog sela, velikog srca punog ljubavi prema mom deki. Čika Mileta svi su zvali Šarenac.
U to doba, moj je deda imao 14 ili 15 godina, nije mogao da se seti tačno koliko.
Vraćajući se u selo iz škole sreo je čika Mileta.
„Zdravo Kačare“, pozdravio je čiča mladog Stevu.
Zbunjen, deka mu je prišao.
„Zašto si me nazvao tako?“ Upitao ga je pogledavši ga pravo u oči.
Veoma inteligentan i radoznao, želeo je sve da zna i nikad se nije stideo da pita ono što ga interesuje.
Nekada davno pre pečenja rakije, komina (šljive koje su provrele), stavljala se u velike drvene kace. Kaca nije mogla da bude na zemlji, zbog toga su ljudi stavljali dva balvana, najčešće od hrastovog drveta, ispod kace i tako je odizali od zemlje 30 – 40 centimetara, tim postupkom sprečavali su dno da istruli.
Nasmejavši se prijateljski malenom Stevi, čiča Mile je počeo da priča.
„Kada si se rodio, tvoja majka te je ostavila ispod kace, po naredjenju tvoga oca. Pre tebe su imali dva sina, kao što i sam znaš, jedan je od tebe stariji 11, a drugi 8 godina,“ pričao je dobroćudni čičica.
U to vreme, posle drugog svetskog rata u selu je vladalo siromaštvo. Porodica moga deke je imala samo dva ipo hektara zemlje, nedovoljno za podizanje troje dece, barem je tako mislio moj pradeda.
„Tvoja majka se sažalila i krišom je dolazila da te doji, nije mogla da podnese da te gleda kako patiš,“ nastavio je da priča čika Mile.
Nema osećanja koje je veće od ljubavi koju majka oseća prema svom detetu, svaka žena koja je ikada rodila nije mogla da podnese nepravdu, ni prema svom, a ni prema tudjem odojčetu.
„Kuća tvog oca stalno je bila puna, prijatelji su svakodnevno svraćali, kao i komšinice. Na tvoju sreću, zadesilo se da je tog dana u goste došla baba Stana, ljupka starica iz kuće prekoputa“, čika Mile je zastao sa pričom, izvadio cigaretu iz džepa i zapalio je šibicom, zatim je nastavio priču.
„Začula je tvoj plač i odmah otišla do tvog oca. “Žiko ti nešto kriješ u podrumu”, otvoreno mu je rekla. „Šta krijem? Ništa ja ne krijem!“ Besno je odgovorio tvoj otac.“
Ponesena tadašnjim stanjem u državi, kao i posledicama Drugog svetskog rata, baka Stana je nastavila da ubedjuje mog pradedu da poštedi život moga deke.
„I tako je, Stevice moj, baka Stana ubedila tvog oca. ,,Žiko, ti imaš dva sina, odrasla vojnika, ako kriješ ono što mislim da kriješ I ako hoćeš da ubiješ ono što se nalazi u podrumu može da se desi da izgubiš nekog od ova dva odrasla sina, nesreća je da se ubije novorodjenče”, pametno je pričala baka Stana. Sećam se kako je tvoj otac pobeleo od tih reči,” zastao je, čiča Mile na trenutak da povuče dim iz cigarete.
“Sećam se da je pomenula i zemlju na sred velike vode, kako ju je ona zvala (Misli se na Goli otok). Posle njenih reči, tvoj je otac konačno pristao da te zadrži”, zvršio je priču
čika Mile.
Našavši se zarobljen izmedju dva straha, sujeverja tadašnjeg vremena i straha od vlasti i smrti, moj pradeda je odlučio da ipak poštedi život mome deki.
Naredio je ženi da ga uzme i vrati u kuću.
Zahvaljujući baka Stani, koja nije živa već dugo godina, moj deka je sada živ i pomaže mi da zapišem njegova sećanja i tako dozvolim baka Stani, čiča Miletu, kao i mnogim drugim uspomenama da još jednom ugledaju svetlost dana, da izadju iz zaborava i nastave da žive u sećanjima drugih ljudi.
Hvala baka Stano.
“Život u petoj brzini” Prolog romana
Život u petoj brzini
Prolog
Trčali smo najbrže što smo mogli. Gurao sam ljude oko sebe pokušavajući da je odvedem na sigurno mesto. Osećao sam njenu vlažnu ruku kako drži moju. To mi je ulivalo hrabrost da nastavim da se probijam. Znao sam da su moji prijatelji pored mene, jedan sa leve, a drugi sa desne strane. Udarao sam i obarao svakoga ko bi mi stao na put.Većina njih se sklanjala i puštala me da prodjem.Vrtelo mi se u glavi od trave koju sam uzeo ranije te večeri. Osvrnuo sam se i ugledao ih kako idu za nama, za oko su mi zapala mala ispupčenja u njihovim džepovima, pištolji.
U tom trenutku pijani mladić u rascepanoj košulji potrčao je ka meni i raširio ruke pokušavajući da me zaustavi.
Ali nisam stao, stegao sam pesnicu i udario ga u vilicu najjače što sam mogao.
Začulo se krckanje slično lomljenju drveta, kao i stravičan jauk. Osetio sam nešto vlažno na svojoj šaci, krv, ali nisam obraćao pažnju. Mladić je pao na zemlju dok je njegova krv farbala pod, primetio sam da mu je jedan zub ispao. Nisam gubio vreme, preskočio sam ga I nastavio da trčim.
“Približavaju se” povikala je stežući mi ruku još jače.
“Ne brini se neću im dozvoliti da te uhvate” odgovorio sam joj glasno, pokušavajući da nadglasam muziku koja je treštala u pozadini.
Stao sam i okrenuo se prema njima, drugovi su stali pored mene. Sačekali smo da se oni približe, onda smo zakotrljali bure piva ka njima. Zastali su na trenutak pokušavajući da zadrže balans, a ja sam iskoristio priliku, uhvatio stolicu i udario jednog od njih toliko jako da se stolica polomila. Drugi se sapleo sudarivši se sa prvim čovekom, šutnuo sam ga u glavu iz sve snage, dok sam trećeg gadjao flašom pokušavajući da ga zadržim na dinstanci. Okrenuo sam se i ponovo smo potrčali, primetio sam da se flaša razbila, krv mu se slivala niz slepoočnicu.
Pred očima su počele da mi igraju tačkice raznih boja. Nije trebalo da uzimam tu drogu! Vikao sam u sebi. Nikada ne bih oprostio sebi ako bi joj se nešto desilo zbog toga što sam ja omanuo. Dao bih život za nju.
Ugledao sam toalet i utrčao unutra ne razmišljajući, ostali su ušli prateći me.
Unutra je bio jedan muškarac koji je pišao.Uhvatio sam ga i izbacio napolje, nisam mu dozvolio ni da navuče pantalone. Zaključao sam vrata.
Tek kada sam to uradio shvatio sam da odavde možemo izaći samo kroz mali prozor.
Prišao sam lavabou, popeo se na njega i pokušao da otvorim prozor.
Začuli smo silovite udarce i vrata su se zatresla, pokušavali su da provale.
Pružio sam se ka prozoru i otvorio ga, tada se začuo pucanj, kvaka je ispala i oni su ušli.
“Predajte devojku i niko neće biti povredjen” rekao je jedan od njih, krv mu se slivala niz čelo.
“Samo preko mene mrtvog” odgovorio sam i stao isped nje.
“To se lako može srediti” odgovorio je.
Pištolj je opalio.
Šta mislite? Komentari su poželjni.
pisacusrcu 