Letnji povetarac

Autorska: Leto je stiglo.

Sunce konačno obasjava,
Nebo, ljude, dušu,
Srce u nedrima.
Ipak.
Noć je monotona.
Nema dešavanja,
Mozak se opušta.
Dolazi samoća.
Nema ničega.
Samo zvezde i
Mračno nebo.
Nema dodira,
Uzdaha, poljupca,
A ja se opet setih,
Tog pogleda.
Nesrećnog,
Upućenom nekom drugom,
A ne meni, nikada meni.
Nakon svih tih godina,
Ja i dalje osećam.
Ne želim, ali tu je.
U mojoj glavi,
Mislima,
Živopisnim snovima.
A ja želim samo jedno…
Ne da dobijem,
Dodirnem, osetim,
Želim samo da…
Da prestane…
Molim te.
Živote.
I
Letnji
Povetarče.

#PisacUsrcu

Pitanja :

1. Da li i dalje volite neku bivšu ljubav?

2. Da li je nekad ponovo sanjate?

3. Koliko je potrebno da se preboli neko?

Advertisements

Disati ne znači živeti (Jedan stari tekst)

U jednom malom gradu živi jedan MALI čovek.

Njegovo ime NIJE bitno, u masi ljudi on je samo još jedan BROJ, jedna crta na platnu života, jedan ekser u ramu VEČNOSTI.

Njegov se život vrti u krug, PONAVLJA se svakog dana.

Ustane u sedam sati, kao i većina ljudi na svetu, spremi se za posao i odlazi svojim, ne tako skupim, kolima.

Radi posao sa dobrom platom, ali ipak ne dovoljno velikom da svake godine ode na letovanje. Kao što je slučaj i sa VEĆINOM čovečanstva, on taj posao ne voli, radi ga MEHANIČKI. Melanholija je prisutna u svakom njegovom UZDAHU I IZDAHU, ali on se ne buni.

U čemu je SVRHA buniti se? Kada mogu svi ostali zašto ne bi mogao i ON?

Moždana vijuga koja postavlja pitanja izbačena je iz njegovog mozga, zaboravljena je, više ne reaguje. Čovek DIŠE I HODA, radi šta mu se kaže, ne razmišlja svojom glavom.

Ume da posluša naredjenje, da se POKORI i da učini ono što mora.

Kao što radi i VEĆINA ljudi na ovom svetu.

Završava posao i odlazi kući. Tušira se i odmara. Dok leži u krevetu ne razmišlja o tome da sada to isto rade hiljade i hiljade drugih ljudi. On razmišlja o tome da mora da opere sudove.

Nakon odmora aktivnosti većine svetske populacije počinju da se razlikuju.

Neki odlaze u šetnju, drugi čitaju knjigu, a po neko izadje sa društvom na piće. Ipak, iako te aktivnosti deluju drugačije, u suštini, sve su ISTE.

Ponavljaju se SVAKOG dana, postale su rutina, rade se mehanični i potpuno nesvesno.

Čovek nije svestan da je postao ROB svakodnevnice.

Iako diše i hoda, iako jede i postoji, on ipak NE ŽIVI.

Ono što on radi može se nazvati čistom EGZISTENCIJOM, ali ne životom.

Živeti znači VOLETI, raditi ono što te čini srećnim. Upotrebiti MAŠTU i učiniti egsistenciju interesantnijom. Nije dovoljno biti robot sveta.

Potrebno je da robot dobije SRCE.

I opet, ponovo

Ležim i slušam otkucaje svoga srca.

Radi brzo, veoma brzo, poput tornada u mojoj duši.

A onda se setim tvog imena,

I ništa…

Srce mi je zastalo, preskočilo jedan otkucaj, pa onda drugi,

Treći… I još nekoliko…

Počinjem ubrzano da dišem, jedan uzdah, drugi, treći,

Počinjem da se tresem, dok mi ruke drhte.

Ne mogu više!

Želim te! Oduvek sam te želeo!

Oh kako te želim!

Da oteram tu izmaglicu sna sa moga lica,

Protrljam oči i otrem suze koje nisu više tu,

Da osetim daleki dah na svom obrazu,

I čujem glas kako miluje moje uvo.

Ne mogu više!

Jače je od mene, poludeću,

ZNAM!

Moram te izbaciti iz glave,

Kao što sam već jednom uradio,

Zaboravio na tebe, izbrisao te gumicom,

Ali sad si se vratila,

Tvoj prokleti lik ponovo proganja moje snove!

I ja se budim u znoju!

Vrištim.

Odlazi, ODLAZI!

Ne mogu ponovo da prolazim kroz ovo.

Sve, samo ne to, ne ponovo,

Nikako ponovo.

Dozvoli mi da osetim nove rane,

Da moje srce krvari za nekim drugim očima!

A ne ponovo za tvojim!

Tim plavim zenicama!

Zar tražim previše!

O reci mi zar je to toliko teško!

Da mi ne dolaziš u snove!

Ne proganjaš moje misli!

Dok patim za usnama koje nikada neću imati!

To je očigledno, tako si mi rekla.

N.E.

I sada, ja opet vidim tvoj lik kada krajičkom oka

Pogledam u neku osobu.

Evo ne znam…

Stvarno, više ne znam…

Strast ili ljubav?

Pričaju ljudi o ljubavi… I pričaju i pričaju, o savršenoj osobi, kao iz bajke, samo za njih rođenu. Govore o prvom pogledu i ljubavi koja se rađa u trenutku.. Dva spojena srca, sudbina i slične stvari…

A kada se pomene strast? Ništa! Muk! Tišina!

E pa dragi moji ne može to tako…

Postoje osobe koje se zgroze kada neko izgovori reč seks. Naprave facu, prevrnu očima i pocrvene. U redu, shvatam ja da je nekoga sramota, ali kada mi neko kaže da seks i strast nisu sastavni deo ljubavi moj mozak prosto poludi.

Oni kažu, ljubav može da postoji bez strasti, a strast je samo seks, telesno zadovoljstvo, ništa više…

E pa ja se sa tim ne slažem! A nisam ni jedini!

Strast JESTE sastavni deo ljubavi, ta dva pojma ne treba odvajati.

Bez ljubavi nema strasti i obrnuto.

Neko će reći da lupam gluposti, ali ne mešajte čist životinjski odnos zarad reprodukcije vrste sa vatrenim vođenjem ljubavi u kome uživaju dve osobe ispunjene srećom. Oni ispituju svoja tela, samim tim istražuju i svoje duše, upoznaju jedno drugo, prepuštaju se i daju poverenje na dlanu drugoj osobi.

Strastveni poljubac, nežno milovanje, drhtaj, uzdah i izdah, naježena koža i nežan vrat sastavni su deo tog napitka sreće.

I ponovo ću reći, bez ljubavi nema prave strasti, kao što bez strasti nema ni prave ljubavi!

 

(Šta vi mislite?)

Drekavac – kratka horor priča

,,Otvorite molim Vas!”

,,Šta se dešava? Ko je to?”

,,Ja sam, juri me i dalje, molim Vas otvorite gospođo, potrebna mi je pomoć, poješće mi dušu”, vrištao je čovek lupajući na drvena vrata.

Svetlost se probila do hodnika i on je ušao pokušavajući da dođe do daha.

,,Molim Vas”, preklinjao je čovek posmatrajući proročicu.

,,Dođite, sedite gospodine, biće sve u redu”, odgovorila je starija žena.

,,Da li ste doneli ono što sam tražila?” upitala je.

,,Da jesam”, rekao je on pokazujući plastičnu kesu u svojim rukama.

Žena je prihvatila pruženu kesu i sela na stolicu, preko puta njega položivši ruke na drveni sto.

,,Drekavac Vas proganja od trenutka kada je Vaša supruga umrla, tako da je ovo jedini način da ga se otarasimo. Veo između života i smrti mora se otvoriti, a ključ se nalazi na ovom stolu.”

Starica je prosula sadržaj paketa i pred njima su se pojavile ljudske kosti, uključujući i lobanju. Čovek je zadrhtao.

,,Nina, moja draga Nina, tako mi nedostaješ”, zaplakao je, ali ga je proročica ućutala jednim pokretom ruke.

Uzela je lobanju u ruku i zatvorila oči.

,,O duhovi druge strane, mračne sile Praznine, dođite meni, odgovorite! Pomozite mi da pomognem ovom čoveku! Nina, Nina, Katarina, pusti dušu da miruje, Nina. Nina, Katarina teraj ove đavole!”

Čovek je gledao u staricu prestravljen dok je lobanja njegove drage žene počela da sija, nije se usudio ni da udahne duboko.

,,Hekata! Boginjo magije! Gospodarice raskršća! Pokaži nam put do druge strane i blagoslovi nas snagom da otklonimo ovu kletvu. On nije kriv za smrt svoje žene, automobil je sam skrenuo sa puta! Ne kažnjavaj čoveka zbog Sudbine!”

Telo joj je zadrhtalo i oči pobelele, pa naglo pocrnele, počela je nekontrolisano da se trese, a onda se iznenada umirila. Lagano je otvorila jedno oko, a zatim i drugo, ponovo normalne boje i pogledala čoveka ispred sebe.

,,Gotovo je, kletva je skinuta”, prošaputala je tiho.

,,Hvala Vam, niste svesni koliko ste mi…” prekinuo ga je jezivi vrisak.

Poput plača novorođene bebe, pomešane zavijanjem vukova dok u pozadini svira žalopojka uzvik se uvukao u njihove kosti.

,,Nije uspelo, došao je po moju dušu.”

,,Ne plašite se”, počela je proročica da govori.

Zubi su se zarili u njen grkljan i krv je natopila lobanju na stolu, a čovek je zavrištao kao da je i on sam postao drekavac.

Maleno, dlakavo stvorenje, dugačkih ruku i krvavih zuba krenulo je ka njemu odgurnuvši krvavi leš pred sobom. Ponovo je zaječalo glasom punim bola i mržnje dok je išlo ka svom plenu.

Čovek je pokušao da pobegne, ali nije mu bilo spasa.

Drekavac je skočio na njegova leđa i obuhvatio mu vrat svojim dlakavim rukama.

On je počeo da se guši, dugački crni nokti grebali su mu vrat dok je pokušavao da dođe do vazduha. Pao je na zemlju ispustivši samrtnički krik. Krvi je bilo na sve strane, dok je drekavac nožnim prstima kopao po njegovom mesu. Bol je bio nezamisliv, počeo je da gubi vid zaslepljen svojom patnjom.

Pokušao je da pobegne dok se patetično vukao po podu preklinjući za milost stvorenje bez duše i srca. Okrenuo se molitvi, ali Bog nije mogao da mu pomogne, drekavac dolazi iz sveta tame, gde su jedini bogovi Smrt i Krv.

A onda je počeo da moli za svoju smrt. Nije mogao da podnese više tu bol.

Stvorenje mu je uslišilo molitvu zarivši svoje kandže u njegovo srce.

Razgovor orla i gusenice – 1

ORAO: Tako si mala i patetiča, nisi dostojna mog pogleda. Ne vredi ni da te pojedem, previše si sitna i zaglavićeš mi se u grlu.

GUSENICA: A ti si veliki i moćan, gospodar neba i kralj oblaka, ipak ja, malena gusenica, imam više sreće u životu, nekada ću biti savršeno srećna, a ti ćeš patiti.

ORAO: Kako se usudjuješ da tako pričaš sa mnom?! Smrviću te svojom moćnom kandžom!

GUSENICA: Stani! Saslušaj me, možda se predomisliš!

ORAO: Govori!

GUSENICA: Od rodjenja si imao sve što si poželeo, planine i moć neba, veličanstvena krila i ubitačan kljun. Od trenutka kada si prvi put napustio gnezno sva bića šume strepe od tvog oštrog pogleda. Navikao si da imaš sve i da te se ljudi plaše. Ne znaš šta je to strah i kako je to biti slab i nemoćan.

ORAO: Ne razumem šta želiš da kažeš…

GUSENICA: Ako nekada izgubiš sve što si imao, ako ti moćno perje otpadne, kljun otupi i krila slome, bićeš niko i ništa, nećeš znati kako da preživiš u divljini bez svog urodjenog nebeskog bogatstva.

ORAO: A ti mala, bedna gusenica, šta ti imaš što ja nemam??

GUSENICA: Ja sam patila celog svog života, preživela sam napade životinja i ptica, odbacivanja i prezir drugih životinja. Sve sam to pregurala i ostala živa, izgradila sam imunitet i stvorila zid u svom srcu. Spreman da izdrži svaki sledeći napad. Ništa me ne može povrediti, barem ništa iz mog sveta!

ORAO: Moj svet su beskrajna nebesa, veličanstveni oblaci, vetar moćniji od svega na ovoj planeti, šume su moje lovište, drveće moj zaklon, a životinje moja hrana. Šta je tvoj mali bedni svet u odnosu na moj veličanstveni?!

GUSENICA: Moj je svet, moja zemlja, list u travi i hrana koju pronadjem. Moja porodica, moji prijatelji, moja ljubav. Vatra koja gori u meni, iskra života koja će se jednog dana razviti i učiniti me veličanstvenim leptirom. Zahvaljujući mojim prijateljima i ljubavi koju osećam, prema svakom živom biću. Kao i poštovanje prema prirodi.

ORAO: Šta će mi prijatelji? Imam podanike i uradiće sve za mene!

GUSENICA: Prijatelji nisu tu da slušaju naredjenja, oni su tu da posavetuju, podrže i kritikuju. Tu su da ti kažu kada grešiš, ali i kada si u pravu. Da ukažu na tvoje mane i pomognu ti da ih prevazidješ. Zato ću ja, mala bedna gusenica, biti veća od tebe jednoga dana. Ne fizički, ali duhovno. Moja lepota biće snažnija od tvoje sile.

ORAO: Neću te ubiti, ali ću ti se nasmejati u facu sledeći put kada te budem video. Ja ću i dalje biti moćan, a ti patetičan, videćeš! Zapamti moje reči!

GUSENICA: Vidimo se, bezdušni stvore!

Reče gusenica i pobeže. Počela je da gradi svoju čauru…

Još tamnija noć

U senkama na samoj ivici pogleda. Za vreme punog meseca ili tokom tamne noći, na samom uglu realnosti, prostoru između pogleda i ugla oka nepoznate sile vrebaju.

Oduvek je tako bilo, od početka vremena i trenutka kada se prvi čovek pojavio i pogledao u svemir.

Mračan i dalek…

Sa ljudima su došli i duhovi. Čudovišta i mistične sile oduvek su deo naše psihe. Gledaju iz mraka, posmatraju, traže, hrane se strahovima i čekaju.

Postoje za dan, trenutak, sekundu kada će veo između sveta živih i mističnih sila biti dovoljno tanak da im dozvoli da prekorače veliku prazninu i uđu u naš svet, željni hrane i straha, pohranjenog u dubine naše duše i naših srca. Opijaju se tom neopisivom željom, kupaju se u teroru nevinih osoba i čistih duša, postoje, samo zbog toga. A prelaze u naš svet, u to nema sumnje, dolaze do nas i to veoma često.

Previše, često…

Traže pukotine u vremenu i prostoru, ulaze kroz senku uplašenog oka i opijaju našu besmrtnu dušu…

Love nas poput životinja…

A to se i meni dogodilo.

Naišao sam na Crnu Damu.

To se dogodilo jedne mračne noći, kao što se i da očekivati, znam da zvuči kao kliše, ali tako je bilo. Zvezde nisu sijale te noći, nije bilo nijedne, čak je i mesec bio mali i jedva vidljiv, a ja sam šetao gradom.

Nisam bio sam, sa mnom je bio Džoni, moj novi prijatelj, upoznali smo se relativno skoro, ali to sada nije bitno, ono što je bitno jeste šta se desilo, a to mora biti podeljeno sa svetom.

Elem, bilo nam je dosadno i odlučili smo da prošetamo pre nego što se rastanemo i svako ode svojoj kući. Živeli smo relativno blizu jedan drugog tako da se nismo brinuli.

Išli smo levo i desno, istraživali ulice i uživali u prijatnom povetarcu, nismo ni shvatili da smo se približili crkvi.

Sada moram reći, da nisam neki veliki vernik, nemojte me pogrešno razumeti, vaspitan sam da verujem, idem u crkvu i poštujem, ali ipak, kada noću prolazite pored crkve obuzme vas neka jeza. Znate na šta mislim?

Uglavnom, kada smo već došli do tog mesta odlučili smo da prođemo tu, već je bilo kasno i morali smo da uhvatimo poslednji autobus, najbliži put bio je taj kojim smo krenuli.

Pričali smo o nekim neobaveznim stvarima, ne mogu da se setim tačno o čemu, mislim da smo vodili diskusiju o nekim jutjuberima, ili smo možda pričali o novoj Hari Poter knjizi, uglavnom, u jednom trenutku Džoni je stao kao ukopan, boja mu je brzo iščezla iz lica, a oči su mu se raširile, strah je izbijao iz njih.

Pitao sam ga šta se desilo, ali jedino što je mogao da uradi bilo je da podigne ruku i pokaže prstom u pravcu crkve, podigao sam pogled i skamenio se.

U senkama crkvenog zvonika stajala je žena, zapravo, bolje je reći, lebdela je u vazduhu. Potpuno crna, ogrnuta još jednom nijansom crnila u dugačkoj boje noći i velom tamnijim od mraka prebačenim preko lica. Stopala u crnim cipelama lebdela su na nekoliko centimetara od zemlje.

Stajala je tamo potpuno nepomično nekoliko trenutaka, iako joj nisam video oči nekako sam znao da me posmatra, da gleda u moju dušu i oblizuje se.

Srce mi je kucalo veoma brzo, drhtao sam, a mogao sam da osetim i Džonija kako se trese na par koraka od mene, a onda se žena pokrenula.

Lagnao je počela da lebdi ka nama i da se približava, tada sam potrčao iz sve snage zgrabivši Džonija za ruku, trgao sam ga iz ukočenosti i počeli smo da letimo po putu. Nismo se zaustavljali narednih nekoliko minuta, a onda zadihani, stali smo i okrenuli se, žena je i dalje bila na nekoliko koraka udaljena od nas, lebdeći sporo ali uporno.

Tada sam znao da je gotovo, strah je bio nepodnošljiv i imao sam utisak da ću umreti, tu i tada u tom trenutku, bio sam siguran da će mi srce stati i da će Crna Žena proždrati moju dušu.

Tada se začulo crkveno zvono i to je bilo to. Kada je zvuk probio tišinu noći ona je nestala, tek tako, kao da nikada nije bila tu.

A nas dvojica smo obećali da nikada više nećemo pričati o tome…

Ipak, morao sam ovo da stavim na papir…

I dalje je vidim u senkama kad god padne mrak.. Nadam se da će mi ovo pomoći…