Drekavac – kratka horor priča

,,Otvorite molim Vas!”

,,Šta se dešava? Ko je to?”

,,Ja sam, juri me i dalje, molim Vas otvorite gospođo, potrebna mi je pomoć, poješće mi dušu”, vrištao je čovek lupajući na drvena vrata.

Svetlost se probila do hodnika i on je ušao pokušavajući da dođe do daha.

,,Molim Vas”, preklinjao je čovek posmatrajući proročicu.

,,Dođite, sedite gospodine, biće sve u redu”, odgovorila je starija žena.

,,Da li ste doneli ono što sam tražila?” upitala je.

,,Da jesam”, rekao je on pokazujući plastičnu kesu u svojim rukama.

Žena je prihvatila pruženu kesu i sela na stolicu, preko puta njega položivši ruke na drveni sto.

,,Drekavac Vas proganja od trenutka kada je Vaša supruga umrla, tako da je ovo jedini način da ga se otarasimo. Veo između života i smrti mora se otvoriti, a ključ se nalazi na ovom stolu.”

Starica je prosula sadržaj paketa i pred njima su se pojavile ljudske kosti, uključujući i lobanju. Čovek je zadrhtao.

,,Nina, moja draga Nina, tako mi nedostaješ”, zaplakao je, ali ga je proročica ućutala jednim pokretom ruke.

Uzela je lobanju u ruku i zatvorila oči.

,,O duhovi druge strane, mračne sile Praznine, dođite meni, odgovorite! Pomozite mi da pomognem ovom čoveku! Nina, Nina, Katarina, pusti dušu da miruje, Nina. Nina, Katarina teraj ove đavole!”

Čovek je gledao u staricu prestravljen dok je lobanja njegove drage žene počela da sija, nije se usudio ni da udahne duboko.

,,Hekata! Boginjo magije! Gospodarice raskršća! Pokaži nam put do druge strane i blagoslovi nas snagom da otklonimo ovu kletvu. On nije kriv za smrt svoje žene, automobil je sam skrenuo sa puta! Ne kažnjavaj čoveka zbog Sudbine!”

Telo joj je zadrhtalo i oči pobelele, pa naglo pocrnele, počela je nekontrolisano da se trese, a onda se iznenada umirila. Lagano je otvorila jedno oko, a zatim i drugo, ponovo normalne boje i pogledala čoveka ispred sebe.

,,Gotovo je, kletva je skinuta”, prošaputala je tiho.

,,Hvala Vam, niste svesni koliko ste mi…” prekinuo ga je jezivi vrisak.

Poput plača novorođene bebe, pomešane zavijanjem vukova dok u pozadini svira žalopojka uzvik se uvukao u njihove kosti.

,,Nije uspelo, došao je po moju dušu.”

,,Ne plašite se”, počela je proročica da govori.

Zubi su se zarili u njen grkljan i krv je natopila lobanju na stolu, a čovek je zavrištao kao da je i on sam postao drekavac.

Maleno, dlakavo stvorenje, dugačkih ruku i krvavih zuba krenulo je ka njemu odgurnuvši krvavi leš pred sobom. Ponovo je zaječalo glasom punim bola i mržnje dok je išlo ka svom plenu.

Čovek je pokušao da pobegne, ali nije mu bilo spasa.

Drekavac je skočio na njegova leđa i obuhvatio mu vrat svojim dlakavim rukama.

On je počeo da se guši, dugački crni nokti grebali su mu vrat dok je pokušavao da dođe do vazduha. Pao je na zemlju ispustivši samrtnički krik. Krvi je bilo na sve strane, dok je drekavac nožnim prstima kopao po njegovom mesu. Bol je bio nezamisliv, počeo je da gubi vid zaslepljen svojom patnjom.

Pokušao je da pobegne dok se patetično vukao po podu preklinjući za milost stvorenje bez duše i srca. Okrenuo se molitvi, ali Bog nije mogao da mu pomogne, drekavac dolazi iz sveta tame, gde su jedini bogovi Smrt i Krv.

A onda je počeo da moli za svoju smrt. Nije mogao da podnese više tu bol.

Stvorenje mu je uslišilo molitvu zarivši svoje kandže u njegovo srce.

Advertisements

Razgovor orla i gusenice – 1

ORAO: Tako si mala i patetiča, nisi dostojna mog pogleda. Ne vredi ni da te pojedem, previše si sitna i zaglavićeš mi se u grlu.

GUSENICA: A ti si veliki i moćan, gospodar neba i kralj oblaka, ipak ja, malena gusenica, imam više sreće u životu, nekada ću biti savršeno srećna, a ti ćeš patiti.

ORAO: Kako se usudjuješ da tako pričaš sa mnom?! Smrviću te svojom moćnom kandžom!

GUSENICA: Stani! Saslušaj me, možda se predomisliš!

ORAO: Govori!

GUSENICA: Od rodjenja si imao sve što si poželeo, planine i moć neba, veličanstvena krila i ubitačan kljun. Od trenutka kada si prvi put napustio gnezno sva bića šume strepe od tvog oštrog pogleda. Navikao si da imaš sve i da te se ljudi plaše. Ne znaš šta je to strah i kako je to biti slab i nemoćan.

ORAO: Ne razumem šta želiš da kažeš…

GUSENICA: Ako nekada izgubiš sve što si imao, ako ti moćno perje otpadne, kljun otupi i krila slome, bićeš niko i ništa, nećeš znati kako da preživiš u divljini bez svog urodjenog nebeskog bogatstva.

ORAO: A ti mala, bedna gusenica, šta ti imaš što ja nemam??

GUSENICA: Ja sam patila celog svog života, preživela sam napade životinja i ptica, odbacivanja i prezir drugih životinja. Sve sam to pregurala i ostala živa, izgradila sam imunitet i stvorila zid u svom srcu. Spreman da izdrži svaki sledeći napad. Ništa me ne može povrediti, barem ništa iz mog sveta!

ORAO: Moj svet su beskrajna nebesa, veličanstveni oblaci, vetar moćniji od svega na ovoj planeti, šume su moje lovište, drveće moj zaklon, a životinje moja hrana. Šta je tvoj mali bedni svet u odnosu na moj veličanstveni?!

GUSENICA: Moj je svet, moja zemlja, list u travi i hrana koju pronadjem. Moja porodica, moji prijatelji, moja ljubav. Vatra koja gori u meni, iskra života koja će se jednog dana razviti i učiniti me veličanstvenim leptirom. Zahvaljujući mojim prijateljima i ljubavi koju osećam, prema svakom živom biću. Kao i poštovanje prema prirodi.

ORAO: Šta će mi prijatelji? Imam podanike i uradiće sve za mene!

GUSENICA: Prijatelji nisu tu da slušaju naredjenja, oni su tu da posavetuju, podrže i kritikuju. Tu su da ti kažu kada grešiš, ali i kada si u pravu. Da ukažu na tvoje mane i pomognu ti da ih prevazidješ. Zato ću ja, mala bedna gusenica, biti veća od tebe jednoga dana. Ne fizički, ali duhovno. Moja lepota biće snažnija od tvoje sile.

ORAO: Neću te ubiti, ali ću ti se nasmejati u facu sledeći put kada te budem video. Ja ću i dalje biti moćan, a ti patetičan, videćeš! Zapamti moje reči!

GUSENICA: Vidimo se, bezdušni stvore!

Reče gusenica i pobeže. Počela je da gradi svoju čauru…

Još tamnija noć

U senkama na samoj ivici pogleda. Za vreme punog meseca ili tokom tamne noći, na samom uglu realnosti, prostoru između pogleda i ugla oka nepoznate sile vrebaju.

Oduvek je tako bilo, od početka vremena i trenutka kada se prvi čovek pojavio i pogledao u svemir.

Mračan i dalek…

Sa ljudima su došli i duhovi. Čudovišta i mistične sile oduvek su deo naše psihe. Gledaju iz mraka, posmatraju, traže, hrane se strahovima i čekaju.

Postoje za dan, trenutak, sekundu kada će veo između sveta živih i mističnih sila biti dovoljno tanak da im dozvoli da prekorače veliku prazninu i uđu u naš svet, željni hrane i straha, pohranjenog u dubine naše duše i naših srca. Opijaju se tom neopisivom željom, kupaju se u teroru nevinih osoba i čistih duša, postoje, samo zbog toga. A prelaze u naš svet, u to nema sumnje, dolaze do nas i to veoma često.

Previše, često…

Traže pukotine u vremenu i prostoru, ulaze kroz senku uplašenog oka i opijaju našu besmrtnu dušu…

Love nas poput životinja…

A to se i meni dogodilo.

Naišao sam na Crnu Damu.

To se dogodilo jedne mračne noći, kao što se i da očekivati, znam da zvuči kao kliše, ali tako je bilo. Zvezde nisu sijale te noći, nije bilo nijedne, čak je i mesec bio mali i jedva vidljiv, a ja sam šetao gradom.

Nisam bio sam, sa mnom je bio Džoni, moj novi prijatelj, upoznali smo se relativno skoro, ali to sada nije bitno, ono što je bitno jeste šta se desilo, a to mora biti podeljeno sa svetom.

Elem, bilo nam je dosadno i odlučili smo da prošetamo pre nego što se rastanemo i svako ode svojoj kući. Živeli smo relativno blizu jedan drugog tako da se nismo brinuli.

Išli smo levo i desno, istraživali ulice i uživali u prijatnom povetarcu, nismo ni shvatili da smo se približili crkvi.

Sada moram reći, da nisam neki veliki vernik, nemojte me pogrešno razumeti, vaspitan sam da verujem, idem u crkvu i poštujem, ali ipak, kada noću prolazite pored crkve obuzme vas neka jeza. Znate na šta mislim?

Uglavnom, kada smo već došli do tog mesta odlučili smo da prođemo tu, već je bilo kasno i morali smo da uhvatimo poslednji autobus, najbliži put bio je taj kojim smo krenuli.

Pričali smo o nekim neobaveznim stvarima, ne mogu da se setim tačno o čemu, mislim da smo vodili diskusiju o nekim jutjuberima, ili smo možda pričali o novoj Hari Poter knjizi, uglavnom, u jednom trenutku Džoni je stao kao ukopan, boja mu je brzo iščezla iz lica, a oči su mu se raširile, strah je izbijao iz njih.

Pitao sam ga šta se desilo, ali jedino što je mogao da uradi bilo je da podigne ruku i pokaže prstom u pravcu crkve, podigao sam pogled i skamenio se.

U senkama crkvenog zvonika stajala je žena, zapravo, bolje je reći, lebdela je u vazduhu. Potpuno crna, ogrnuta još jednom nijansom crnila u dugačkoj boje noći i velom tamnijim od mraka prebačenim preko lica. Stopala u crnim cipelama lebdela su na nekoliko centimetara od zemlje.

Stajala je tamo potpuno nepomično nekoliko trenutaka, iako joj nisam video oči nekako sam znao da me posmatra, da gleda u moju dušu i oblizuje se.

Srce mi je kucalo veoma brzo, drhtao sam, a mogao sam da osetim i Džonija kako se trese na par koraka od mene, a onda se žena pokrenula.

Lagnao je počela da lebdi ka nama i da se približava, tada sam potrčao iz sve snage zgrabivši Džonija za ruku, trgao sam ga iz ukočenosti i počeli smo da letimo po putu. Nismo se zaustavljali narednih nekoliko minuta, a onda zadihani, stali smo i okrenuli se, žena je i dalje bila na nekoliko koraka udaljena od nas, lebdeći sporo ali uporno.

Tada sam znao da je gotovo, strah je bio nepodnošljiv i imao sam utisak da ću umreti, tu i tada u tom trenutku, bio sam siguran da će mi srce stati i da će Crna Žena proždrati moju dušu.

Tada se začulo crkveno zvono i to je bilo to. Kada je zvuk probio tišinu noći ona je nestala, tek tako, kao da nikada nije bila tu.

A nas dvojica smo obećali da nikada više nećemo pričati o tome…

Ipak, morao sam ovo da stavim na papir…

I dalje je vidim u senkama kad god padne mrak.. Nadam se da će mi ovo pomoći…

LJUBAVNA POEMA – PET KORAKA LJUBAVI

Strela Kupidona (1)

 

Poput komete,

Ili rakete,

Kroz svetove,

Ili živote.

 

Pravo kroz srce,

Kroz samu dušu,

Ili kroz suze,

Kroz jaku tugu.

 

Strela Kupidona,

Do srca će doći,

Ljubav uspavana,

U grudima skoči.

 

Oblaci nestaju,

I sunce se rađa,

Ptice pevaju,

I voda je slađa.

 

Duše se spoje,

Dva dela srca,

Snagom ih združi,

Strela Kupidona.

 

A onda dolaze pusti snovi i …

 

Sada se javi… (2)

 

Javi se,

Pogledaj u mene,

Prepoznaj me,

Ovde sam.

 

Otvorio sam srce,

Priznao osećanja,

I sada se pitam,

Šta onda?

 

Ne razumem

I ne shvatam,

Pitam se.

Uzdišem.

 

Čekam.

I čekam.

I čekam.

I čekam.

 

Da li si tu?

Hoćeš li doći?

Videti mene?

Možda se javiti?

 

Ne znam više…

Reči presušiše…

Zbunjen sam…

Javi se…

 

I dalje stojim,

I nadam se,

Da će ta poruka,

Možda da stigne.

 

Može li stena da voli?

 

Zašto ljubav boli? (3)

 

Zašto prži

I ujeda?

Zašto muči

I probada?

Zašto drži

Srce snažno?

Zašto lomi

Taj ljubavni organ?

Zašto čini

Da ti bude hladno?

Zašto posle

Ipak nisi srećan?

Zašto nije

Uvek uzvraćena?

Zašto mora

Da bude surova?

Zašto ne može

Svako da voli?

Zašto ljubav

Mora da boli?

 

Kroz šumu osećanja, mnogi ljudi trče i traže…

 

Srce (4)

 

Od uzbudjenja,

Od straha,

Uznemirenosti

I mraka.

Od ljubavi,

Sreće,

Tuge i

Nesreće.

Od pesme

I igre,

I njenog pogleda,

Od njenog mirisa,

Od njenog dodira.

Od njenog glasa,

Srce mi poskoči,

Puls mi ubrza,

Mozak se ukoči.

Od nje mi srce,

Ludi,besni,

Skače,viče,

Trči,peva,

Srećom me ispunjava.

 

I dođe taj dan, i zapeva vrabac…

 

Poljubac (5)

 

Pogled, dodir,

Udah i izdah,

Nežan.

Poljubac.

 

Dok srce kuca,

I ruke se znoje,

Dok oči svetle,

I vazduh miriše.

 

Te sočne usne,

Sjajne i pune,

Drhtave,

Neodoljive.

 

Mislim na ruke,

Što me miluju,

Mislim na usne,

Što kožu diraju.

 

Drhti mi telo,

Obuzima groznica,

I želim još,

Još poljubaca.

 

Ukradenih trenutaka,

Sočnih minuta,

Čežnjivih pogleda,

Medenih usana.

 

Samo želim još,

Poljubaca.

Poljubaca.

Poljubaca…

 

Krug se završava,

Zavesa se spušta,

Gotova je predstava,

I prazna je bina..

Mašti je bilo dosadno

Magla se širila malenim gradom, bela poput srca same smrti i gusta, puna poput svih ideja svemira. Dok je bledi mesec u svom punom sjaju posmatrao ovaj mistični pokrivač Mašta se dosađivala.

Na svom oblaku sastavljenom od iskrica inspiracije letela je nad svetom povremeno bacajući svoje zrake. Darivala je ljudima snove i nade, poklanjala neverovatne misli, vesele i tužne, duboke i strašne…

U svojoj suštini mašta nije ni dobra ni loša, ona radi ono za šta je stvorena, a to je da stvara i poklanja misli ljudima. Dobre, loše, nije bitno… Postoji na ovoj našoj planeti od samog početka, nastala je kad i iskra života, bila je već stara kada se pojavio prvi čovek.

Slike na zidovima pećina bile su njen prvi veliki poduhvat, naslikane katedrale i veličanstvene slike predstavljale su njen vrhunac. Mona Lizu je poklonila svetu u trenutku najveće dokolice, ali sada, nakon mnogo vremena, ponovo joj je postalo dosadno.

A kada je Mašti dosadno vreme i prostor se mešaju, svetovi prestaju da postoje, boje se stapaju i pretapaju u nešto veličanstveno i magično. Svetlost i tama postaju jedno sa zemljom i čuda se dešavaju.
Ovoga puta, najbolji uvid u snagu Maštine dosade imala je devojčica po imenu Ema.

Ema je živela sa svojom maćehom i jednom, naravno zlom, sestrom. Radila je od jutra do mraka, prala sudove i čistila podove i svake je večeri potpuno iscrpljena padala u krevet.

Nije imala pojma da će ove večeri doživeti nešto neverovatno.

Dok je koračala ka svojoj sobi, u ponoć, nakon što je nahranila psa i isključila veš mašinu Ema je naišla na staklenu patiku. U mraku je nije primetila i malo je falilo da padne niz stepenice, ali je uspela da se zadrži. Spustila je pogled i zagledala se u običnu, ali nepoznatu adidas, žensku patiku, potpuno napravljenu od stakla. Opčinjena uzela je lomljivi predmet u ruke, lagano je prstima prošla po staklenim ivicama, a onda je ispustila i razbila u hiljadu parčića. U tom trenutku svetlost je zasijala i potpuno je obuzela.

Kada je otvorila oči, nakon što ih je trljala nekoliko minuta da povrati vid, shvatila je da se nalazi u starom dvorcu. Paučina je padala sa zidova dok je drveće upadalo kroz prozore i isunjavalo sobu, malo je falilo da joj jedna grana iskopa oko.

A onda je primetila stakleni kovčeg na sredini sobe.

“Šta je sa bajkama i predmetima od stakla?” pitala se Ema dok je prilazila kovčegu.

Unutra je ležao princ njenih snova, Nemanja iz drugog odeljenja, bubuljičavi dečak plavih očiju. Spavao je, a Ema je znala šta da uradi. Iako joj je srce lupalo kao ludo ipak je prišla i poljubila ga, a onda je on otvorio oči i pogledao je. Obuhvatio je oko struka i privukao sebi, provukao joj je jednu ruku ispod majice i duboko je poljubio, a onda se pejzaž ponovo promenio.

Besna, Ema je opsovala, ali nije mogla dugo da se nervira, shvatila je da se nalazi u vodi. Počela je da paniči, ali je onda primetila da ima riblji rep. Iako su joj se dešavale neverovatne, čudne i veoma morbidne stvari, ona je bila potpuno mirna. Mašta je uticala na njen um dok se u pozadini previjala od smeha.

Tada je Ema osetila miris sardine i videla Arijel, malu sirenu, kako joj prilazi. Plivala je brzo, ali pomalo nespretno, vadila je alge iz kose, ali je nekako stigla do Eme.

Pogledala ju je direktno u oči i pružila joj školjku, a onda nestala.

Voda se uzburkala i Ema se pojavila u svojoj sobi. Okrenula se oko svoje ose i videla da u ruci i dalje drži školjku. Prislonila je taj magični predmet uz svoje uvo i začula veličanstven glas kako peva, rekao joj je šta treba da uradi.

Sunce je lagano počelo da se pojavljuje i Ema je izmarširala iz svoje sobe.

Otišla je do sobe svoje maćehe, ušla unutra i probudila je.

Pogledala ju je direktno u oči i rekla:

“Slušaj ti matora veštice, od sada ćemo svi raditi ravnomerno ili ću ti na vrat navući i policiju i socijalnog radnika!”

Od toga dana Ema je živela srećno do kraja života, a Mašta je nastavila da lebdi na svom oblaku.

Da posmatra svet, deli misli i zabavlja se, sve dok joj ponovo nije postalo dosadno…

Playlist for inspiration and writing

Blackmore’s Night – Diamonds and rust 

DiamondsandRust

Eagles – Hotel California 

71bgkuzV7pL._SX355_

Nicki Minaj, Drake, Lil Wayne – No Frauds  

1490199109_760305a795211f08b8595711a785c019

Kesha – Praying  

00249105-wl

Miley Cyrus – Malibu

miley-cyrus-malibu-review-01-480x320

Lady Gaga – Milion reasons 

Lady_Gaga_–_Million_Reasons

Elemental – Goli i bosi

20150210-113128_remi

Something new

Take a look. :*

*Hello guys. This is something new that i want to include on my blog. As you can see my language is Serbian, but i also love English language, so i decided to add this to my page. From time to time i’m going to translate some of my work from Serbian to English.
My stories always have some lesson in them, so i want to share them with bigger audience. I would love to hear your opinion. Kisses.
Writer in heart. *
If you are interested, this is the link to original story, in its original form, in Serbian.

Here it is.

 

Now in english.

 

SCREAM to be HEARD

 

WALL of WORDS…

 

I stand in front of a big white wall, at my feet are buckets full of paint, there are five of them, and in my hand i hold big brush. My body is shivering while i look at the blank surface, my taughts fly all over the wall following my gaze. I turn off my brain and let my instincts to control me. My hand is going down, in the bucket and i start to write!

H – A – T – R – E -D

Big black letters start to appear while the black hole in my chest suck all the light from my soul. My stomach start to hurt, like tornado running thrue my belly. My eyes can see only blackness in front of me while the quiet consume my mind. Going from my feet, up, to my chest, slowing heart, throat where the words got stuck, untill it stops in my brain. And then something broke in me and the red paint got splashed all over my face!

A – N – G – E – R

I write fast, my hand taking control of everything, scraping the last word, rewriting the white wall, i can’t stop myself, it feels so good to finally get everything out. My hands tremble while i think about pain and suffering, about hatered that gives birth to fury and destroys people! The feeling is unberable and i start to recognize people in that sea of red paint, my friends, misunderstood and humiliated, outcasts from the mechanic society we live in. While i look at the paint dropping to the ground i see myself, memories start to come back haunting my head, and one, single tear starts to slide from my cheek. Blue, like rain, from the cloud of someone elses eyes, caught in my pupil. The tear hits the ground.

S – A – D – N – E – S – S

Crossing the anger, and occupies the prime place on that hard, white wall in front of my eyes. I can’t see well, my sight is blurry from the tears still dropping from waterfall inside my soul, but the words still scream to get out and i don’t intend to stop. The word is finished and i step aside. I can’t stand to be that close, emotions are still burried inside me and i don’t want to feel that ever again, its to much, that circle of sorrow and darkness… Its enough! I’m afraid to approach again, to face the pain that once controled my heart. In that moment bright beam of light shine my back, the sun is behind me giving me strenght to continue. Then the light fall on the top of the word and i’m again touching the wall.

P – E – A – C – E

Green like nature, and the grass beneath my feet. I slip off my shoes, take off socks, and let my foot touch the quiet and peacefull ground. I breathe in the fresh air and let the sounds around me to take my pain, all the negative taughts, they fly on wings of the wind, away from me. I’m finally relaxed and the smile spreads on my face.

In that moment i take the yellow paint, for me the color of the sun and life, color of hapiness and smiles, dandelions that bring joy to a little boy who picks them and carry them to his grandma, for a gift, as a token of his love for her. I write really POWERFUL words.

A set of words that started and finished WARS, left cities DESTROYED and raisedTEMPLES…

L – O – V – E

It covers everything, other words dissapear under the yellow color, there are nothing else left, just that one, single word.

The WORD that i don’t need to explain.

Ispričaj mi priču…

Ispričaj mi…

O trenutku kada si se rodila,

Kada je prvi tračak sunca pomilovao tvoje oči,

Opiši mi ukus tvog prvog udaha,

Dočaraj mi tvoj prvi pogled…

Ispričaj mi…

O tvom prvom koraku,

Prvoj reči upućenoj u eter,

Reci mi kome si uputila svoj prvi osmeh,

Nacrtaj mi prvi zalazak sunca koji pamtiš…

Ispričaj mi…

O tvom prvom poljupcu,

Opiši mi toplinu i dužinu prvog pravog zagrljaja,

Govori mi o najvećoj ljubavi koju si ikada osetila!

Pokaži mi krhotine tvog prvog slomljenog srca…

Ispričaj mi…

O usamljenosti, gustoj poput katrana!

Pokaži mi korice prve pročitane knjige,

Donesi mi čašu ispunjenu suzama patnje,

Pokloni mi bočicu tvojih želja, molim te!

Ispričaj mi…

O tvom životu, punom sreće, tuge,

Pokaži mi album uspona i padova!

Daj mi da vidim otisak tvoje duše,

Donesi mi ogledalo u kome je zarobljen tvoj odraz…

Ispričaj mi…

O svome mužu, kome si posvetila tolike dane,

Pokaži mi svoju decu, dečaka i devojčicu,

Dozvoli mi da pipnem pramenove njihove kose,

Posluži me tortom sećanja…

Ispričaj mi…

Dozvoli mi da pomirišem tvoju starost,

Daj mi snage da pogledam tvoje bore,

Položi na moj dlan, ceo tvoj život,

Pokloni mi svoje misli…

Ispričaj mi…

Govori mi o svojoj smrti,

O danu kada si umrla i otišla u raj,

Na oblaku mi donesi tvoj glas,

Pokloni mi tvoj drugi život…

Ispričaj mi priču o tebi i daj je meni na dar…

Molim te…